Министар културе Никола Селаковић отворио је изложбу „Светлост, извор живота: сликар Милан Миловановић“ уприличену поводом 182. Дана Народног музеја Србије и 150 година од рођења врсног уметника, саопштило је Министарство културе.
Истичући да Народни музеј више од 18 деценија чува, тумачи и преноси живо памћење нашег народа, Селаковић је указао да је у том духу и изложба посвећена Милану Миловановићу – уметнику чије дело, како је рекао, припада оним ретким стваралаштвима која превазилазе оквире свог доба и настављају да живе у дијалогу са сваком новом генерацијом.
„Формиран на раскршћу београдске, минхенске и париске уметничке школе, Милан Миловановић је у српско сликарство унео дах европских уметничких токова, али их није прихватао као готове обрасце већ их је преображавао у сопствени, препознатљив и дубоко аутентичан израз. Његово деловање на простору јужне Србије, Македоније и Свете Горе сведочи о уметнику који је истовремено био и сведок и чувар простора, културе и наслеђа. У раду на конзервацији и копирању хиландарских фресака, као и у бележењу споменика и предела, препознаје се рани и драгоцени допринос очувању наше средњовековне културне баштине“, рекао је Селаковић.
Министар је нагласио да збирка „Народни музеј Србије“ која чини окосницу ове изложбе, омогућава да се опус Милана Миловановића сагледа у целини као жива нит која повезује прошлост, садашњост и будућност српске уметности и да се јавности први пут представљају дела „Женски акт“, „Студија манастира Студеница“, „Косово Поље“ и „Пазар у Скопљу“.
„Са становишта савремене културне политике, овакве изложбе имају дубљи значај: оне нису само приказ прошлости, већ чин њеног поновног оживљавања. Оне нас подсећају да је културно наслеђе живи процес а не само замрзнуто сведочанство прошлих времена“, додао је Селаковић.
Министар Селаковић је у име Министарства културе примио од директорке Народног музеја Србије Бојане Борић Брешковић захвалницу коју, како је поручио, доживљава као „знак заједничке посвећености очувању и унапређењу наше културне баштине, али и обавезу да се у том раду истраје са истом одговорношћу“.
