„Није тешко живети са другим људима, тешко их је разумети“ – тако је мислио и писао највећи португалски књижевник, Жозе Сарамаго, који је са овог света отишао 18. јуна 2010. године.
Рођен је у малом португалском селу, Азињаги, 1922. године. У најранијем добу искусио је живот неизвесности и оскудице, који су га већ тада наводили на запитаност над најсудбоноснијим проблемима светске цивилизације, али и човека индивидуе. По образовању машинбравар, што је и радио један део живота, касније новинар и државни службеники. Управо ти најприземнији послови понудили су му простор и инспирацију за теме које ће обрађивати.
Критиковао је све оно што је одступало од његовог концизног поимања правде, истине и етике. Монархизам и католицизам, ММФ и ЕУ. Често је име које се веже за универзална дела Џорџа Орвела. Јавно је критиковао политику НАТО алијансе, те њено деловању у Југославији крајем прошлог века.
Жозе Сарамаго је најпрестижнију португалску књижевну награду, Камоиш, добио 1995. Три године касније овенчан је највећом светском, Нобеловом наградом за књижевност.
Једини српски нобеловац, Иво Андрић једном приликом је записао: „Приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или други начин не служе човеку и човечанству“. Грандиозно дело које нам је оставио Сарамаго открива и разоткрива, расветљава и опомиње. Питања које је он устоличио у књижевно-културним сферама служиће нам вечно.
Најпознатија дела: „Слепило“, „Смрт и њени хирови“, „Јеванђеље по Исусу Христу“, „Удвојени човек“, „Година смрти Рикарда Реиша“, „Пећина“, „Каин“.
