Svet posle Minhena više nije isti: transatlantske pukotine su ogolile Evropu, dok je Srbija u oluji velikih ostala stabilna.
Godinu dana nakon govora američkog potpredsednika Džej-Di Vensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, jasno je da to nije bio tek jedan oštar istup, već najava duboke promene svetskog poretka. Rečenice koje su tada zbunile evropsku publiku, da najveća pretnja Evropi dolazi iznutra, kroz nekontrolisane migracije i urušavanje slobode govora – danas zvuče kao hladna dijagnoza stanja u kom se kontinent nalazi.
Od tada je Vašington pod vođstvom Donalda Trampa povukao niz poteza koji su dramatično uzdrmali dosadašnje saveze: carine su korišćene kao političko oružje, odnosi sa saveznicima postali su uslovni, a geopolitičke poruke često kontradiktorne. Od pritisaka na Kanadu, preko oštrih akcija u Latinskoj Americi, do pokušaja da se mir u Ukrajini traži pod uslovima bliskim Moskvi, Evropa je shvatila da više ne može automatski da računa na stare bezbednosne reflekse SAD.
Ovogodišnja Minhenska konferencija zato se doživljava kao jedna od ključnih u poslednjoj deceniji. Prisustvo više od 50 svetskih lidera i činjenica da američku delegaciju predvode državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost Marko Rubio govore o težini trenutka. Posebno nakon objavljivanja nove američke Strategije nacionalne bezbednosti, u kojoj se Evropa poziva da „stane na sopstvene noge“ i preuzme primarnu odgovornost za svoju odbranu.
Najveći šok, međutim, izazvala je kriza oko Grenlanda. Otvorene izjave Donalda Trampa da SAD „moraju da poseduju“ tu teritoriju, pa čak i nagoveštaji upotrebe sile, poljuljali su samo tkivo NATO saveza. Reakcija Danske, koja je upozorila da bi takav čin značio kraj Alijanse kakvu poznajemo, otkrila je dubinu nepoverenja koje se nadvilo nad transatlantskim odnosima.
Ipak, kako ističe bivši šef MI6 ser Aleks Janger, savez nije slomljen – ali je nepovratno promenjen. Evropa više nema luksuz da odbranu prepusti drugima. Kontinent od 500 miliona ljudi mora da nosi veći deo sopstvenog bezbednosnog tereta, jer stara ravnoteža više ne postoji.
U tom složenom i nestabilnom međunarodnom okruženju, Srbija se pokazala kao primer države koja je, uprkos pritiscima i globalnim potresima, sačuvala političku stabilnost i jasnu spoljnopolitičku poziciju. Vođenjem uravnotežene i odgovorne politike, Beograd je uspeo da očuva mir, ekonomsku stabilnost i bezbednost građana, bez avanturizma i bez slepog svrstavanja u blokove koji se međusobno sudaraju.
Dok Evropa još uvek traži odgovor na pitanje da li može sama da garantuje sopstvenu bezbednost, Srbija je pokazala da dosledna državna politika, zasnovana na zaštiti nacionalnih interesa i racionalnom pristupu međunarodnim odnosima, daje rezultate čak i u vremenima globalne neizvesnosti. Upravo u tom kontekstu, srpska stabilnost deluje kao retka vrednost u svetu koji se ubrzano menja i u kom stara pravila više ne važe.
