Naslovne reči upućuju na jedan od najznačajnijih i najsudbonosnijih događaja srpske istorije. Upućuju na Knjaževsku Proklamaciju od 10. avgusta 1878. kada se knjaz Milan Obrenović obratio srpskom narodu.
Posle 10. jula i završetka Berlinskog kongresa, Srbija je dobila, ne samo teritorijalna proširenja, nego i evropsko priznanje. Najviše što je mogla dobiti, a što srpski vladar i istorija posebno ističu, jeste nezavisnost. Srbija je od 10. avgusta 1878. godine i zvanično nezavisna, slobodna zemlja koja samostalno vodi unutrašnju i spoljašnju politiku.
U Proklamaciji Milan Obrenović obuhvata period od 1. decembra 1877. do perioda nakon Kongresa 1878. Pomenuti period zahvata sva srpska ratna stradanja, sve šta je srpski narod i srpski vojnik prošao u borbama protiv Turaka, u Drugom srpsko-turskom ratu. On je pozvao na borbu zarad jednog cilja. Taj cilj Srbija je požrtvovano ostvarila i on je prerastao u stub novovekovne državnosti.
Knjaz obznanjuje svom narodu šta je sve Srbija dobila. Bela Palanka, Pirot, Niš, Vranje, kako ističe, ostaju zapisane u istoriji kao dokaz šta sve jedan narod može uraditi zarad slobode.
Ono što posebnu težinu ima jeste evropsko priznanje Srbije sa novoosvojenim krajevima.
Sve to nije bilo moguće bez velikih žrtava, nije bilo moguće bez iskonskog ideala koji svaku zemlju i svaki narod čini samosvojnim.
Taj ideal u srpskom narodu je sveprisutan i večan. Neumoljiva istorija je taj narod neprestano dovodila u situacije da taj ideal brani i ističe. Bila je Srbija ugnjetavana i opkoljavana, ali nezavisnost dobijenu na današnji dan nije nikom predavala, jer kako je izrekao i želeo Milan Obrenović:“Neka NEZAVISNU SRBIJU Gospod Bog uzme pod svoje svemoćno zakrilje“.
