Spartakova priča sa elementima bestselera na finalnom turniru KLS u nedelju uveče zaokružena ključnim poglavljem
Priča oko subotičke košarke ima sada već sve elemente sjajnog „bestselera”, nedostajala je samo titula prvaka Srbije koja od nedelje, 31. maja, može da krasi vitrine Spartaka.
Ta priča počiva na danima slavne istorije, nastavljene kroz strmoglavi pad… Potom su se Golubovi, poput Feniksa podigli iz pepela. Ne samo da su se podigli, nego su uzleteli na najvišu granu domaćeg takmičenja – Spartak je od nedelje, 31. maja, šampion Srbije – ispisana je jedna od najvažnijih stranica klupske istorije, ali i sasvim nova stranica sjajne istorije subotičkog sporta.
O smeloj i naizgled nerealnoj ideji oko koje je nekada igrač Spartaka, sada prvi čovek subotičkog kluba, Slobodan Jaramazović, okupio najbliže saradnike, već je bilo reči. Da ambiciozni planovi i najave nisu bili bez pokrića videlo se vrlo brzo – Golubovi su pravili „korake od sedam milja”, stigli iz „podruma” do najjačeg ranga regionalnog takmičenja, prošle sezone do plej-ofa ABA lige, finala KLS-a, a onda je valjalo sve to, bar ponoviti ove sezone.
Imao je Vladimir Jovanović, trener Spartaka, ogromno poverenje, pokazalo je to i za današnje pojmove nesvakidašnje potpisivanje ugovora o saradnji do 2030. godine, a onda je sve krenulo – težim putem. Možda je tako baš i ispalo – slađe. Golubovi su stigli do završnice Kupa Srbije, do plej-ofa ABA lige, istina kroz plej-in fazu, borili su se sa povredama koje su se kao zla kob ređale, borili su se potom da igrače vrate u pogon, uspostave ritam i „hemiju“, a onda je sve „kliknulo“ kada je trebalo. Novo gostovanje u Nišu donelo je sjajnu pobedu protiv Crvene zvezde u polufinalu, a posle velike drame usledila je još veća – finale protiv FMP-a, produžetak i šlag na torti – titula.
I kao što prošle sezone Vladimir Jovanović, glavni arhitekta tima Golubova, nije dozvoljavao da se pravi euforija, podsećajući uvek da Spartak tek postavlja standarde, tako nije dozvoljavao ni da „žute minute“ pokolebaju Subotičane na putu koji je na kraju vodio do trona. Uostalom, kao trener koji zna kako se osvajaju titule, znao je koliko taj proces mukotrpan.
„Srećan sam i zadovoljan, višestruko! Mi smo „mali klub” gde zaista mali broj ljudi stvarno 24 sata na dan, sedam dana u nedelji živi za Spartak. Svaki deo kluba je maksimalno predan da bi se došlo do rezultata. To ne bi bilo drugačije i da nismo osvojili ovaj trofej. Zadovoljan sam i zbog još jedne stvari – košarka je bila na ivici opstanka u Subotici dok Boban (Slobodan Jaramazović) nije došao”, priča Jovanović.
U Nišu, na tom najvažnijem stepeniku sezone, Golubovi su imali podršku…
„Našim Subotičanima nije bilo teško da sa drugog kraja zemlje dođu u Čair. Ponosan sam i na te navijače, moram da ponovim koliko su oni „stara škola“ u pravom smislu te reči – navijaju, ne vređaju, uživam sa njima. Znaju da podrže kada ide dobro i kada ide loše, što je još važnije. Imali smo uspona, to je manje-više lako istrpeti, ali je bilo i padova, a opet nas nisu ostavili. Ni oni, niti ljudi u klubu koji koji stvarno žive za ovaj mali-veliki kolektiv. Zadovoljan sam i srećan zbog toga što postoji kultura koju smo svi zajedno uspostavili i ono što će da donese rezultat na ovaj ili onaj način, a to ne mora uvek da se vidi na semaforu”.
Nastavio je Jovanović o onim manje vidljivim stvarima iza ove krune:
„Svi oni koji su radili ove godine, kao i prethodne dve sa mnom, su se ponašali i ponašaju se kao da im je Spartak kuća i ponosan sam na sve to. Ne samo što smo se skupili iz različitih delova Srbije, nego i različitih delova regiona, pa i sveta, ali su svi nosili dres Spartaka kao da su kod kuće. Kao da će u svakom trenutku da imaju veliki sud javnosti, a naša publika uopšte nije tako kritična„, istakao je posle dodele medalja Jovanović.
Višestruki uticaj Duleta Vujoševića
Govoreći na konferenciji posle utakmice Vladimir Jovanović, trener Spartaka, bio je izuzetno emotivan.
„Dule Vujošević je imao ogroman uticaj na mene u svim sferama. Prvo i osnovno kao trener, ali i kao čovek. Imali smo odličan odnos, dugo sa bio sa njim. Rekao bih da je to bila privilegija”.
