Насловне речи упућују на један од најзначајнијих и најсудбоноснијих догађаја српске историје. Упућују на Књажевску Прокламацију од 10. августа 1878. када се књаз Милан Обреновић обратио српском народу.
После 10. јула и завршетка Берлинског конгреса, Србија је добила, не само територијална проширења, него и европско признање. Највише што је могла добити, а што српски владар и историја посебно истичу, јесте независност. Србија је од 10. августа 1878. године и званично независна, слободна земља која самостално води унутрашњу и спољашњу политику.
У Прокламацији Милан Обреновић обухвата период од 1. децембра 1877. до периода након Конгреса 1878. Поменути период захвата сва српска ратна страдања, све шта је српски народ и српски војник прошао у борбама против Турака, у Другом српско-турском рату. Он је позвао на борбу зарад једног циља. Тај циљ Србија је пожртвовано остварила и он је прерастао у стуб нововековне државности.
Књаз обзнањује свом народу шта је све Србија добила. Бела Паланка, Пирот, Ниш, Врање, како истиче, остају записане у историји као доказ шта све један народ може урадити зарад слободе.
Оно што посебну тежину има јесте европско признање Србије са новоосвојеним крајевима.
Све то није било могуће без великих жртава, није било могуће без исконског идеала који сваку земљу и сваки народ чини самосвојним.
Тај идеал у српском народу је свеприсутан и вечан. Неумољива историја је тај народ непрестано доводила у ситуације да тај идеал брани и истиче. Била је Србија угњетавана и опкољавана, али независност добијену на данашњи дан није ником предавала, јер како је изрекао и желео Милан Обреновић:“Нека НЕЗАВИСНУ СРБИЈУ Господ Бог узме под своје свемоћно закриље“.
