Један од најзначајнијих и најоригиналнијих песника српске књижевности уопште, Васко Попа, рођен је у Гребенцу, код Беле Цркве, 29. јуна 1922. године.
Објавивши збирку песама „Кора“ 1953. ударио је темељ српској послератној модерној поезији, и уз Миодрага Павловића остао њен најпожртвованији прегалник.
Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концетрационом логору у Зрењанину. Након рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду.
После „Коре“ објавио је и „Непочин поље“, „Споредно небо“, „Усправна земља“, „Вучја со“, „Кућа насред друма“, „Живо месо“ и „Рез“.
У својим песмама изнео је сасвим нови дух српске лирске снаге, дао потпуно нову димензију која је обухватала сваки фрагмент човековог наступа. Новим стилским поступцима и оригиналним техникама обелоданио је јак израз модерних струјања, која су свеобухватно завладала европским књижевностима.
Виртуозним стваралаштвом допринео је уздизању српске поетске норме на неслућене висине које равноправно парирају поетским изразима осталих супериорнијих књижевности.
Преминуо је 5. јануара 1991. у Београду и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
