Jedan od najznačajnijih i najoriginalnijih pesnika srpske književnosti uopšte, Vasko Popa, rođen je u Grebencu, kod Bele Crkve, 29. juna 1922. godine.
Objavivši zbirku pesama „Kora“ 1953. udario je temelj srpskoj posleratnoj modernoj poeziji, i uz Miodraga Pavlovića ostao njen najpožrtvovaniji pregalnik.
Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncetracionom logoru u Zrenjaninu. Nakon rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Posle „Kore“ objavio je i „Nepočin polje“, „Sporedno nebo“, „Uspravna zemlja“, „Vučja so“, „Kuća nasred druma“, „Živo meso“ i „Rez“.
U svojim pesmama izneo je sasvim novi duh srpske lirske snage, dao potpuno novu dimenziju koja je obuhvatala svaki fragment čovekovog nastupa. Novim stilskim postupcima i originalnim tehnikama obelodanio je jak izraz modernih strujanja, koja su sveobuhvatno zavladala evropskim književnostima.
Virtuoznim stvaralaštvom doprineo je uzdizanju srpske poetske norme na neslućene visine koje ravnopravno pariraju poetskim izrazima ostalih superiornijih književnosti.
Preminuo je 5. januara 1991. u Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
