Jedna od kultnih scena poznate porodične serije „Srećni ljudi“ jeste ona u kojoj se prati otpuštanje iz bolnice Ilije Pandurovića. Lik kojeg tumači Duško Poček odlazi iz bolnice sa uputstvima da u cilju boljeg ozdravljenja čita literaturu Ivana Turgenjeva. Zašto baš tog pisca…
Ivan Sergejevič Turgenjev rođen je u ruskom gradu Orelu, 9. novembra 1818.
U ranoj mladosti nasledio je preimućstva koja su mu omogućila nesmetano školovanje, te zaposlenje.
Početkom 1861. emigrira u Baden-Baden, a 9 godina docnije u Pariz. U Francuskoj će boraviti do svoje smrti, na današnji dan, 1883. godine.
Najpoznatija dela su: „Ruđin“, „Lovčevi zapisi“, „Očevi i deca“, „Prolećne vode“.
Pojam suvišnog lika u ruskoj književnosti literarna je inovacija ovog književnika. Njegovom prozom dominira odsustvo dominantnih, eksplozivnih radnji, dominira mnoštvo razgranatog epiloga, deskripcija, površnog zapleta i motiva ljubavi i prirode. Motiv ruskog seljaka jedan je od tri najdominantnija motiva proze Ivana Turgenjeva.
Da se vratimo uvodnim rečima i aluziji na Iliju Pandurovića. Duševno nagrižen, on biva otpušten iz bolnice kao rekonvalescent koji, zbog procesa potpunog oporavka, izbegavati dinamične događaje, ekstremne vesti, napete scene iz svakodnevnog života. Njemu se upravo iz tih razloga preporučuje lektira Ivana Turgenjeva. Pogotovo bi se to moglo odnositi na „Lovčeve zapise“ i „Prolećne vode“, gde je do same umetničke srži deklarisan, koncipiran i razrađen motiv prirode, motiv ruskog sela, netaknutog, iskonskog, požrtvovanog i pregalničkog.
U tim scena i opisima Turgenjevljev likovi jure za pticama, jure za krotkim i čistim vazduhom sela i ravnice. Njive i bašte.
Turgenjev čuva mesto u svetskoj književnoj baštini kao pisac neslućenih visina kada je reč o oslikavanju naturalnog ambijenta. Niko kao on nije mogao tako precizno locirati prosečnog ruskog čoveka u sredini neizvitoperene prirodne scene.
