Једна од култних сцена познате породичне серије „Срећни људи“ јесте она у којој се прати отпуштање из болнице Илије Пандуровића. Лик којег тумачи Душко Почек одлази из болнице са упутствима да у циљу бољег оздрављења чита литературу Ивана Тургењева. Зашто баш тог писца…
Иван Сергејевич Тургењев рођен је у руском граду Орелу, 9. новембра 1818.
У раној младости наследио је преимућства која су му омогућила несметано школовање, те запослење.
Почетком 1861. емигрира у Баден-Баден, а 9 година доцније у Париз. У Француској ће боравити до своје смрти, на данашњи дан, 1883. године.
Најпознатија дела су: „Руђин“, „Ловчеви записи“, „Очеви и деца“, „Пролећне воде“.
Појам сувишног лика у руској књижевности литерарна је иновација овог књижевника. Његовом прозом доминира одсуство доминантних, експлозивних радњи, доминира мноштво разгранатог епилога, дескрипција, површног заплета и мотива љубави и природе. Мотив руског сељака један је од три најдоминантнија мотива прозе Ивана Тургењева.
Да се вратимо уводним речима и алузији на Илију Пандуровића. Душевно нагрижен, он бива отпуштен из болнице као реконвалесцент који, због процеса потпуног опоравка, избегавати динамичне догађаје, екстремне вести, напете сцене из свакодневног живота. Њему се управо из тих разлога препоручује лектира Ивана Тургењева. Поготово би се то могло односити на „Ловчеве записе“ и „Пролећне воде“, где је до саме уметничке сржи декларисан, конципиран и разрађен мотив природе, мотив руског села, нетакнутог, исконског, пожртвованог и прегалничког.
У тим сцена и описима Тургењевљев ликови јуре за птицама, јуре за кротким и чистим ваздухом села и равнице. Њиве и баште.
Тургењев чува место у светској књижевној баштини као писац неслућених висина када је реч о осликавању натуралног амбијента. Нико као он није могао тако прецизно лоцирати просечног руског човека у средини неизвитоперене природне сцене.
