Србија се данас суочава са старим политичким сценаријем у новом паковању: када немају довољну подршку грађана, поједини политички актери покушавају да притисак пребаце на улицу. Блокаде, опструкције и константно подизање тензија представљају стратегију која има један циљ – да се институционални поредак прикаже као слаб и да се политичка воља намеће ван изборног процеса.
Али држава није импровизација, нити се власт осваја на раскрсницама. Власт се у демократском систему добија на изборима. Актуелна власт у Србији добила је мандат грађана на легалним и међународно признатим изборима. Тај мандат се може променити – али искључиво на исти начин на који је и добијен.
Блокаде саобраћајница, институција и јавних простора нису израз политичке снаге, већ признање политичке немоћи. Када неко нема довољно подршке да победи на изборима, онда покушава да створи утисак кризе. Међутим, стварање вештачке нестабилности не доноси демократску обнову – доноси само економску штету, нервозу међу грађанима и нарушавање свакодневног живота.
Власт има обавезу да обезбеди ред и стабилност. То није питање партијске политике, већ функционисања државе. Институције морају да раде, школе да функционишу, саобраћај да се одвија, привреда да послује. Свако ко покушава да то заустави у име политичког циља мора да буде свестан да преузима одговорност за последице.
То не значи да критика власти није легитимна. Напротив – критика је суштина демократије. Али постоји јасна разлика између критике и опструкције. Између политичке борбе и покушаја да се држава паралише.
Ако опозиција верује да има већинску подршку – пут је једноставан: избори. Ако мисли да је народ уз њих – нека то докаже на биралиштима. Све друго личи на покушај да се резултат добије без утакмице.
Србији данас више него икад треба стабилност. У времену глобалних изазова, економских притисака и сложене геополитичке ситуације, неодговорно је гурати земљу у унутрашњу кризу ради дневнополитичких поена. Државност подразумева стрпљење, институције и јасан поредак. Улица може бити порука, али не може бити замена за државу.
Ко жели власт – мора по њу на изборе. Све остало је политички притисак, а не демократија. Покушаји опозиције да улицу поставе изнад изборне воље показују да, у стварности, немају снажну подршку међу грађанима. Јасно је да њихова жеља за функцијом није довољна да остваре значајан политички резултат.
Председник Републике Александар Вучић најавио је као извесне парламентарне изборе за крај текуће године, а није искључио ни могућност одржавања истовремених председничких избора.
Како тренутно ствари стоје, до почетка званичне изборне кампање остало је можда мање од осам месеци.
