У својој 90. години, 3. августа 2008, преминуо је последњи класик руске књижевности, глас разума и поетске жудње за истином, Александар Солжењицин.
Писац је рођен 1918. године у Кисловодску. Писао је романе, драме, есеје, историјске списе. Студирао је Физичко-математички факултет у Ростову, али и Институт за историју, филозофију и књижевност у Москви.
Бива ухапшен 1945. због писама Стаљину у којима оштро критикује нприкосновеног вођу СССР-а. До 1953. био је заточен у логору, а онда три године проводи у прогонств у у Азији. Рехабилитован је 1956.
Логорашка искуства обележиће његово књижевно деловање. Његово најпознатије штиво јесте свакако „Један дан Ивана Деносовича“, које на прецизан, концизан и оригиналан начин приказује живот и боравак заробљеника у једној казненон установи тоталитарног система, какав је био совјетски логор.
Одузето му је држављанство 1974, након чега емигрира у САД, одакле се враћа после две деценије. По повратку добија и Орден Светог апостола Андреја Првозваног.
Своја мучна животна и идеолошка искуства најрепрезентативније је исказао у „У кругу првом“, „Русија у провалији“, „Август Четрнаесте“…
За своје грандиозно и велико дело добио је Нобелову награду за књижевност 1970.
Члан Руске академије наука постао је 1997, а три године раније и члан Српске академије наука и уметности.
