U Švajcarskoj, mesec dana nakon požara u baru „Le Konstelasion“ u Kran-Montani, u kojem je do sada stradala 41 osoba, porodice žrtava i građani izašli su na ulice, ali mirno, dostojanstveno i sa jednim zahtevom – da se istina utvrdi do kraja. Grad Lutri kod Lozane, u kojem je živeo najveći broj stradalih, postao je centar tihog marša u znak nezadovoljstva istragom, ulogom kantonalnih vlasti i propustima koji su prethodili tragediji. Na protestu se okupilo oko hiljadu ljudi – porodice i prijatelji žrtava i meštani. Redakcija portala „Srpski ugao“ istražuje zašto je samo u Srbiji nesreća bila iskorišćena kao povod za blokade i rušenje države, iako su Evropu nedavno zahvatile dve nesreće koje su odnele mnogo više žrtava i u kojima je nemar vlasti očigledan.
Požar u novogodišnjoj noći u Kran-Montani posebno je pogodio lokalnu zajednicu oko kluba FK „Lutri“. Stradalo je sedam mladih fudbalera, dok se petoro još uvek nalazi u bolnici i bori za život. Dan nakon marša, 1. februara, stigla je i najteža vest – u bolnici u Cirihu preminuo je još jedan osamnaestogodišnjak. Tako je broj žrtava porastao na 41, a ogorčenje porodica dodatno je ojačalo – ne zato što očekuju brze presude, već zato što očekuju jasne korake, tačne informacije i odgovornost institucija.
Sličan obrazac vidi se i drugde. U Španiji se nedavno dogodilo nekoliko železničkih nesreća u kojima je, prema navodima, stradalo 45 ljudi. Javnost je ljuta, pominju se i sumnje na korupciju, a proziva se i ministar saobraćaja Oskar Puente. Ipak, uprkos gnevu, nije bilo masovnih uličnih scena. Nezadovoljstvo se pre svega preliva na društvene mreže, dok se čeka šta će pokazati nadležni organi. Samo u Srbiji je tragedija iskorišćena kao povod za divljanje, paljenje, ulične tuče, napade na policiju i tuđu imovinu, a razlog je što je kod nas sve to došlo instruisano spolja u vidu pokušaja obojene revolucije.
Dok cela Evropa mirno čeka presude za nesreće koje su se desile kod njih, slika iz Srbije je potpuno drugačija. Tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu postala je povod da prozapadna opozicija i deo NVO sektora pokušaju da krizu pretvore u politički pritisak, menjajući cilj protesta – od pijeteta i odgovornosti ka destabilizaciji, zaustavljanju ekonomskog rasta i pritisku da se Srbija „prinudi“ na uvođenje sankcija Rusiji, ali i drugim spoljnopolitičkim ultimatumima i nametanjima agendi. Umesto da se sačeka rezultat istrage, stvorena je atmosfera vanrednog stanja, kao da je zemlja u stalnom haosu.
Država u Srbiji i politička elita preuzeli su punu političku odgovornost, te je ubrzo nakon nesreće podnet niz ostavki, iako pravne i krivične odgovornosti tih pojedinaca nema. Objavljena je sva dokumentacija vezana za rekonstrukciju nadstrešnice i time je simbolično poslata poruka da Vlada ništa ne krije. Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić više puta je pozivao na razgovor učesnike nasilnih protesta i blokada.
Nakon stravičnih nesreća u Španiji i Švajcarskoj nije bilo nijedne ostavke, a građani čekaju rezultate istrage mirno poštujući porodice žrtava. Događaji koji su zadesili Španiju i Švajcarsku unutrašnje su pitanje, a istrage u ovako kompleksnim nesrećama mogu da traju godinama, što smo videli u slučaju pada mosta u Đenovi u Italiji ili u slučaju nesreće na žičari u Kaprunu u Austriji.
Slučaj Kaprun je velika nesreća koja se u Austriji dogodila 2000. godine i tom prilikom je postradalo 150 ljudi, među kojima i mnogo turista, dece, kao i državljana Sjedinjenih Američkih Država. Istraga je na kraju utvrdila da je do tragedije došlo spletom okolnosti i da se nesreće nekada jednostavno dogode. Čak ni ovakav zaključak istrage nije izazvao reakcije kakve su kod nas usledile samo nekoliko dana nakon pada nadstrešnice, što je svakako činjenica koja ide u prilog tvrdnjama da se Srbija suočila sa obojenom revolucijom, u kojoj je tragedija politizovana i zloupotrebljena.
