Зову се студентском листом, а млади су им само у називу. У стварности, старе структуре користе младост као политички параван.
Назив звучи младо, побуњенички и свеже. У пракси, све је, само не то. Такозвана „студентска листа“ више личи на политички музеј воска него на покрет младих. Иза пароле о студентима не стоји генерација која живи факултетске амфитеатре, већ људи који су одавно напустили и индекс и студентски живот, али нису напустили амбицију да говоре у туђе име.
Овде није реч о случајној грешци или симболичком називу. Овде је реч о свесној замени теза. О младима говоре они који младе више не разумеју, а студентску енергију глуме они који већ деценијама живе у комфорним круговима академске или политичке елите. Назив „студентска листа“ постаје алат, маркетиншки трик за прикривање чињенице да је реч о структури која нема ни демографски, ни суштински легитимитет да представља студенте.
Када листу која се представља као глас младих чине људи са биографијама дужим од студентских каријера читавих генерација, онда више није у питању борба за студентска права, већ узурпација симбола младости. Студенти се у том случају не питају, они се користе. Као слоган. Као декор. Као политички реквизит.
Оно што ову појаву чини посебно проблематичном јесте тишина о реалним студентским проблемима. Нема јасних решења за смештај, стипендије, запошљавање након студија, одлив мозгова. Уместо тога, добијамо опште фразе, идеолошке пароле и већ виђене политичке шаблоне, све осим конкретног одговора на питање: како заиста изгледа студентски живот данас?
Зато ова листа није студентска, већ пројекција туђих амбиција на туђим леђима. Она не представља младе, већ их потискује. Не отвара простор новој генерацији, већ га затвара онима који су већ имали своје време и очигледно не желе да га препусте другима.
Политички наратив који се овде открива опасно је јасан: када не можете да добијете подршку младих, ви се прогласите њиховим представником. Када немате енергију нове генерације, позајмите њено име. То није демократија, то је политичка имитација.
На крају, ово није питање година, већ поштења. Нико не спори право било коме да се бави политиком. Али постоји граница између учешћа и присвајања. А „студентска листа“ која нема студенте није политичка алтернатива, већ симптом дубоке кризе аутентичности.
