Не само Кина, него све земље Далеког истока почивају на филозофско-егзистенцијалним смерницама великог улитеља – Конфучија.
У држави Лу, у древној Кини, кћи једног свештеника роди сина који ће у потпуности променити духовне прилике не само свог доба, него читаве историје. Детету, рођеном 27. августа 551. године пре Христа, да име Кунг Фу Це, односно Конфучије.
Са свега 15 година, кренуо је стопама своје умне мајке. Кренуо је свештеничким путем. Кренуо је да анализира, да се образује. У том периоду остаје без мајке, а одавно је без оца. Бива препуштен сам себи, лутајући и радећи.
Радећи свакојаке послове, Конфучије је изграђивао и сопствено виђење света.
Оригиналним тумачењем идеја и објективних реалија, Конфучије постаје градски службеник и почиње своја предавања, јер је тиме поседовао одређен друштвени статус. Сваку прилику да нешто научи он је вешто користио и то упијао, чиме је баратао на потоњим дискусијама које је сам организовао.
Оличење истинског духовњака испосничког карактера, Конфучије је мрзео сваки вид раскоши, претераности и неумерености. Духовна и нематеријална крепост створила су од њега највећег филозофа, тј. теоретичара, беседника, тог времена.
Оно што је оставио у аманет цивилизацији 2.500 година сија као водиља збуњеног, хаотичног човека. Његови „Аналекти“ су више од књиге. Они су смернице живота.
Најприсутније и најдебље ставке његовог учења су љубав и оданост. Ова потоња од кључног је значаја за стварање јаког, здравог, сређеног друштва.
Колико је његово учење снажно и дубокосежно, илуструје чињеница да је на Далеком истоку, само у 18. веку, отворено преко 800 школа које су почивале на тумачењу његовог учења и његових „Аналеката“.
