Ne samo Kina, nego sve zemlje Dalekog istoka počivaju na filozofsko-egzistencijalnim smernicama velikog ulitelja – Konfučija.
U državi Lu, u drevnoj Kini, kći jednog sveštenika rodi sina koji će u potpunosti promeniti duhovne prilike ne samo svog doba, nego čitave istorije. Detetu, rođenom 27. avgusta 551. godine pre Hrista, da ime Kung Fu Ce, odnosno Konfučije.
Sa svega 15 godina, krenuo je stopama svoje umne majke. Krenuo je svešteničkim putem. Krenuo je da analizira, da se obrazuje. U tom periodu ostaje bez majke, a odavno je bez oca. Biva prepušten sam sebi, lutajući i radeći.
Radeći svakojake poslove, Konfučije je izgrađivao i sopstveno viđenje sveta.
Originalnim tumačenjem ideja i objektivnih realija, Konfučije postaje gradski službenik i počinje svoja predavanja, jer je time posedovao određen društveni status. Svaku priliku da nešto nauči on je vešto koristio i to upijao, čime je baratao na potonjim diskusijama koje je sam organizovao.
Oličenje istinskog duhovnjaka isposničkog karaktera, Konfučije je mrzeo svaki vid raskoši, preteranosti i neumerenosti. Duhovna i nematerijalna krepost stvorila su od njega najvećeg filozofa, tj. teoretičara, besednika, tog vremena.
Ono što je ostavio u amanet civilizaciji 2.500 godina sija kao vodilja zbunjenog, haotičnog čoveka. Njegovi „Analekti“ su više od knjige. Oni su smernice života.
Najprisutnije i najdeblje stavke njegovog učenja su ljubav i odanost. Ova potonja od ključnog je značaja za stvaranje jakog, zdravog, sređenog društva.
Koliko je njegovo učenje snažno i dubokosežno, ilustruje činjenica da je na Dalekom istoku, samo u 18. veku, otvoreno preko 800 škola koje su počivale na tumačenju njegovog učenja i njegovih „Analekata“.
