Otkad je politike i političkog delovanja državnih službenika, otad je i onih koji se sa tim delovanjem ne slažu, ne uvažavaju ga, protive se. Svaka politička scena podrazumevala je i neistomišljenike, koje raznorazne nacionalne situacije doživljavaju i vide drugačije. To je politika, ili bi to trebala biti.
Ali, ono što se počelo generisati u protekle dve godine prevazilazi svaku dozvoljenu i poželjnu dozu politički korektnih odnosa. Pre dve godine nisu se pojavile samo tzv. blokade koje su pokušale razoriti i unazaditi Srbiju. Pojavio se jedan toksičan soj mržnje. Upravo u kanalima tih blokada razvijao se i taj soj, koji je nastojao biti toliko ambiciozan da zahvati celo društvo.
Nasuprot takvim i tim postulatima koji bi i daleko sistematičnija društva uzdrmao, stajalo je očuvanje stabilnosti. Nasuprot blokadama ne samo života, nego i razumnim rasuđivanjima, stajala je prisebnost.
Zbog toga blokade nisu uzele većeg maha, zbog toga su ostale na onom, ili manjem, stepenu afirmisanosti.
Ipak, što su uže i pliće struje njihovih razmišljanja, to su izgleda monstruoznija sredstva političkog delovanja. Poziv na ubistvo, na nasilnički akt protiv drugog čoveka, jeste pokušaj povratka, ne korak unazad svakog demokratskog društva, nego beg u početne faze ljudskog razvitka.
Svakodnevno se pojavljuju otvoreni proglasi, na društvenim mrežama, koji promovišu nedvosmislene namere neistomišljenika. Brutalne. Fatalističke. Prema predsedniku Republike. Prema političkom pregalniku. Prema čoveku.
Kulturni, pristojni deo Srbije ne može usvajati takav način javnog razgovora i mišljenja. Ne može ga, čak, ni citirati.
Može ga jedino poraziti, akademskim načinom, dozvoljenim!
FOTO: TANJUG VIDEO/PRINTSCREEN
