Откад је политике и политичког деловања државних службеника, отад је и оних који се са тим деловањем не слажу, не уважавају га, противе се. Свака политичка сцена подразумевала је и неистомишљенике, које разноразне националне ситуације доживљавају и виде другачије. То је политика, или би то требала бити.
Али, оно што се почело генерисати у протекле две године превазилази сваку дозвољену и пожељну дозу политички коректних односа. Пре две године нису се појавиле само тзв. блокаде које су покушале разорити и уназадити Србију. Појавио се један токсичан сој мржње. Управо у каналима тих блокада развијао се и тај сој, који је настојао бити толико амбициозан да захвати цело друштво.
Насупрот таквим и тим постулатима који би и далеко систематичнија друштва уздрмао, стајало је очување стабилности. Насупрот блокадама не само живота, него и разумним расуђивањима, стајала је присебност.
Због тога блокаде нису узеле већег маха, због тога су остале на оном, или мањем, степену афирмисаности.
Ипак, што су уже и плиће струје њихових размишљања, то су изгледа монструознија средства политичког деловања. Позив на убиство, на насилнички акт против другог човека, јесте покушај повратка, не корак уназад сваког демократског друштва, него бег у почетне фазе људског развитка.
Свакодневно се појављују отворени прогласи, на друштвеним мрежама, који промовишу недвосмислене намере неистомишљеника. Бруталне. Фаталистичке. Према председнику Републике. Према политичком прегалнику. Према човеку.
Културни, пристојни део Србије не може усвајати такав начин јавног разговора и мишљења. Не може га, чак, ни цитирати.
Може га једино поразити, академским начином, дозвољеним!
ФОТО: ТАЊУГ ВИДЕО/ПРИНТСЦРЕЕН
