Грађани Куле заслужују политичку борбу идеја, а не политички циркус. Ко заиста жели да говори о насиљу, мора најпре да погледа сопствене поступке. Све друго је јефтина реторика – гласна, запаљива и опасно неодговорна.
Када одборник у Скупштини општине Кула, Златко Остојић, у телевизијској емисији говори о „агресији, насиљу и једноумљу“, грађани имају право да поставе једно једноставно питање – ко о томе говори и са каквим политичким досијеом?
Јер, тешко је поверовати у искреност позива на ненасиље када се јавност и те како сећа сцене из скупштинске сале у којој је одборник са исте опозиционе стране физички насрнуо на председника Скупштине општине Кула, Велибора Милојичића. То није била метафора, нити „политички притисак“. То је био чин који је урушио достојанство институције и показао право лице оних који данас говоре о наводној репресији.
Још драстичнији пример догодио се испред просторија Српске напредне странке у Кули. Тамо, пред очима јавности, Златко Остојић и његови коалициони саборци нису држали конференцију за медије о демократији – већ су учествовали у вандализму. Увреде, претње, разбијање, а потом и каменице упућене ка председнику општине Кула, Дамјану Миљанићу, док је улазио у просторије странке чији је члан – то су слике које не бледе.
И сада, исти актери говоре о насиљу које, наводно, трпе.
Насиље није политичка категорија која се користи по потреби. Оно није етикета која се лепи противнику док се сопствени испади бришу гумицом заборава. Насиље је конкретан чин – а камен у руци није симбол демократије, већ њено понижење.
Оно што посебно забрињава јесте покушај да се агресивно понашање преведе у наратив о угрожености. Да се галама представи као храброст, а инциденти као борба за слободу. Демократија не подразумева разбијање туђе имовине, нити физичко насртање на политичке неистомишљенике. Она подразумева аргумент, дијалог и одговорност.
У супротном, добијамо политичку иронију најгоре врсте – оне који подижу тензије, а затим глуме жртве; оне који изазивају хаос, а потом оптужују друге за дим који су сами запалили.
Грађани Куле заслужују политичку борбу идеја, а не политички циркус. Ко заиста жели да говори о насиљу, мора најпре да погледа сопствене поступке. Све друго је јефтина реторика – гласна, запаљива и опасно неодговорна.
