У Соко Бањи, 25. августа 1906. од последица сепсе, преминуо је један од најомиљенијих, најчитанијих и најзначајнијих писаца српске књижевности, Стеван Сремац.
Сремац је рођен 1856. у Сенти, у Бачкој. Рано остаје без родитеља. Бригу о старању преузео је на себе ујак, Јован Ђорђевић.
Историјским приликама Јован Ђорђевић је познат као један од прегалника српске културне сцене 19. века. На реформску иницијативу Михаила Обреновића, он оснива Српско народно позориште у Новом Саду, 1867. године.
Стеван Сремац завршава историјско одељење Велике школе у Београду. Опредељује се за позив професора историје, којем је остао веран до краја живота. Београд, Ниш, Пирот су градови у којима је боравио и радио. Тај професорски позив пружио му је шансу да посматра и анализира, примећује и тумачи. Све. Људе, околину, прилике, радње, дешавања, амбијент. Ствара грађу за своја дела.
Тих, повучен, скроман нежења, Стеван Сремац, посвећује се у потпуности књижевном раду.
Његово монументално дело репрезентативним тоном обухватило је сав простор ондашњег српског живља. Од родне Бачке и Војводине до Ниша овај књижевник је градио бескрајан низ фабула и обликовао на десетине ликова и карактера достојних ондашњих прилика друштвеног живота.
Та целокупност продуховљена јетким и оригиналним хумором створиће од Сремца изузетног аутора непоновљиве литерарне енергије.
У тренуцима када бива примљен у Српску краљевску академију, изненада је преминуо у 50. години живота.
Дела која су му омогућила приступ Академији и место међу највећим културним радницима српског народа: „Поп Ћира и поп Спира“, „Зона Замфирова“, „Ивкова слава“, „Лимунација на селу“, „Вукадин“.
