U Soko Banji, 25. avgusta 1906. od posledica sepse, preminuo je jedan od najomiljenijih, najčitanijih i najznačajnijih pisaca srpske književnosti, Stevan Sremac.
Sremac je rođen 1856. u Senti, u Bačkoj. Rano ostaje bez roditelja. Brigu o staranju preuzeo je na sebe ujak, Jovan Đorđević.
Istorijskim prilikama Jovan Đorđević je poznat kao jedan od pregalnika srpske kulturne scene 19. veka. Na reformsku inicijativu Mihaila Obrenovića, on osniva Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, 1867. godine.
Stevan Sremac završava istorijsko odeljenje Velike škole u Beogradu. Opredeljuje se za poziv profesora istorije, kojem je ostao veran do kraja života. Beograd, Niš, Pirot su gradovi u kojima je boravio i radio. Taj profesorski poziv pružio mu je šansu da posmatra i analizira, primećuje i tumači. Sve. Ljude, okolinu, prilike, radnje, dešavanja, ambijent. Stvara građu za svoja dela.
Tih, povučen, skroman neženja, Stevan Sremac, posvećuje se u potpunosti književnom radu.
Njegovo monumentalno delo reprezentativnim tonom obuhvatilo je sav prostor ondašnjeg srpskog življa. Od rodne Bačke i Vojvodine do Niša ovaj književnik je gradio beskrajan niz fabula i oblikovao na desetine likova i karaktera dostojnih ondašnjih prilika društvenog života.
Ta celokupnost produhovljena jetkim i originalnim humorom stvoriće od Sremca izuzetnog autora neponovljive literarne energije.
U trenucima kada biva primljen u Srpsku kraljevsku akademiju, iznenada je preminuo u 50. godini života.
Dela koja su mu omogućila pristup Akademiji i mesto među najvećim kulturnim radnicima srpskog naroda: „Pop Ćira i pop Spira“, „Zona Zamfirova“, „Ivkova slava“, „Limunacija na selu“, „Vukadin“.
