Бој на Мишару, једна од кључних битака Првог српског устанка, одлучна победа Карађорђа над Турцима, догодила се пре 220 година, 13. августа 1806.
Мишарско поље налази се источно од Шапца, између Саве, Јеленачке шуме односно Мишарског брда, и речице Думача. Шанац се налазио не Мишарском брду, узвишењу висине осамдесетак метара односно око педесет над равницом.
Жестока борба између Срба, Карађорђевих устаника, и турских инвазионих трупа из Босне, међу којима се налазила и група француских артиљеријских официра, догодила се у среду 13. августа, односно по јулијанском календару 1. августа 1806. године.
У Истанбулу су у то време били одлучни да Карађорђеву буну треба угушити свим средствима, после почетног периода током којег су српски устаници сматрани бунтовницима против дахија али не и султанове власти.
Француски цар Наполеон Бонапарта саветовао је Турке да на Карађорђеве устанике крену најодлучније. Турски ратни план те 1806. обликовали су француски војни стручњаци.
Осмишљени су паралелни удари из три правца, са истока од Видина, са југа од Ниша, и из Босне преко Мачве односно Шапца, с циљем да се састану у Београду.
Ситуација је по Србе била врло неповољна, на малобројне устанике наступале су три војске, неупоредиво бројније.
Проглашен је џихад, свети рат против неверника.
Од правца Видина наступале су турске снаге укупне бројности око 18.000, којима ће се супротставити Миленко Стојковић.
Ибрахим паша је од Ниша дуж долине Мораве наступао пут севера са чак 55.000 војника. Срби ће их зауставити на Делиграду.
Из Босне је војску предводио Сулејман паша Скопљак, укупне јачине до 40.000. Они су заузевши Шабац планирали даље напредовање пут Београда.
Карађорђе који се у време упада Сулејман паше налазио на Морави наложио је Јакову Ненадовићу да одуговлачи, па су прота Матеја и Стојан Чупић у Бадовинцима, на Дрини, преговарали с Турцима, до даљњег.
Наступајући опрезно пут Шапца, Карађорђе се прво постарао да му Милош Обреновић обезбеди леђа, онемогућивши евентуалног удар Турака од Ваљева.
Бањалучког Хасан пашу који је тада покушао продор на исток Срби су потиснули назад ка Шапцу. Исто се догодило и са Сулејман пашом, ког су зауставили Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић.
Карађорђе је опрезно наступајући према Шапцу, свестан да су Турци неупоредиво бројнији, предводио око 7.000 војника уз још око 2.000 коњаника.
Несумњиво пресудно по битку које ће се догодити било је Карађорђево мудро распоређивање снага и утврђивање на брду Мишар.
На заравни брда наложио је изградњу чврстог шанца, на приближно 600 корака од обода узвишења, на потезу између тада густе Јеленачке шуме, са леве стране, и Саве са десне, гледајући према Шапцу, чиме је Турцима запречио пролаз према Београду. У шуми је прикрио коњицу.
Према записима из четрдесетих 19. века, северна страна шанца била је дужине 303 метра а источна 285 метара. Изграђени су озбиљни земљани грудобрани у којима се налазило зашиљено коље. Ископане су јаме такође испуњене кољем, а оближња равница је премрежена прикривеном учвршћеном лозом.
Срби су поседовали четири топа, од чега два гвоздена. Стрелце је Карађорђе унутар шанца дуж грудобрана распоредио у два реда, са по још два реда замене. Укупно, врсту је сачињавало око 2.000 војника. Услед слабе снабдевености муницијом стрелци су били упозорени да се пуца тек када је мета сигурно нациљана.
Турци су напали 10. августа, када су после два јуриша одбијени.
Бој на Мишару, 13. августа, за Србе је започео јутрењем, молитвом.
Поступно кретање турске коњице према шанцу пратила је артиљеријска ватра на Србе.
Јуриш коњице који је уследио на прилазима шанцу онемогућило је заплитање коња у добро увезане препреке од лозе, што је пропраћено ватром српских стрелаца.
Наредни јуриш Турака, сада већином пешадије, одбијен је. Сулејман паша је потом наложио нов коњички јуриш, који је предводио Кулин капетан. Овога пута пробили су се до шанца и уследила је борба прса у прса.
Карађорђе је тада покренуо до тада прикривену коњицу, коју су предводили уз Луку Лазаревића, прота Матеја и Лазар Мутап.
Док је Лазаревић јурнуо у борбу код самог шанца, прота Матеја је напао турску артиљерију, која се није снашла, а одмах затим и штаб Сулејман паше.
Паралелно, Лука Лазаревић је пошто је разбио Турке код шанца који су се дали у бег, наставио да их гони.
Карађорђе је одмах затим наредио јуриш српске пешадије из шанца.
Предвече, око 18 часова, борбе су окончане, великом српском победом.
Аустријски посматрачи који су са супротне стране Саве сведочили о развоју битке, известили су Беч о одлучној српској победи и погибији готово 1.200 Турака.
Повукавши се у нереду ка Шапцу, Турци су покушали ноћно повлачење у Босну. Стојан Чупић и Милош Поцерац дочекали су их код шуме Китог, која више не постоји, где су их посекли.
Другу групу дочекао је Никола Смиљанић, који је успео да заплени турску комору, око 1.000 говеда и тридесетак кола војне опреме, муниције, оружја. Трећу групу су гонили Лазар Мутап и Цинцар Јанко.
На Мишару је тада изгинуо, по општој оцени, цвет босанског беговата.
Погинули су Кулин капетан, Мехмед Видајић из Зворника са синовима, Синан паша из Горажда, и многи други.
Сулејман паша Скопљак ће дочекати крај Карађорђеве буне у јесен 1813. и извесно време је и столовао у Београду, све до победе Милоша Обреновића у Другом српском устанку, преноси Тањуг.
Извор: Политика онлајн
