Српска православна црква и верници данас прослављају Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру. Према народним обичајима, Ђурђевдан је празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Празник Светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.
Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.
Према предању,славни светитељ родио се између 275 и 280. године у богатој и угледној хришћанској породици у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао. Већ у 20. години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана.
У то време цар је започео велики прогон хришћана, а Ђорђе је ступио пред цара и рекао да је и он хришћанин.Тиме је започело његово страдање за веру.
Тамница и страшна мучења нису га поколебали, он се непрестано молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа.
Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног покојника, многи су примили веру Христову, а међу њима је била и царева жена Александра.
Цар је потом одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а Георгије је посечен 23. априла, односно 6. маја по новом календару 303. године.
Свети Георгије се на иконама представља у војводском оделу, на коњу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском оделу (вероватно царица Александра). Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане.
Свети Георгије ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“.
Под победом коју је Свети Георгије однео над аждајом вероватно се мисли на заустављање прогона хришћана који је спроводио цар Константин.
Ђурђевдан је у српском народу празник са највише обичаја, који се разликују по садржини од региона до региона, од којих је главни плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци.
Према веровању, на данашњи дан се срећу зима и пролеће.
Обичај је да се плету венчићи од лековитих трава који се онда бацају у текућу воду.
Верује се да венчић, као својеврстан симбол, укућанима доноси здравље, а пољу берићет, штити од урока, дарује плодност, враћа љубав.
Ђурђевдан је празник сточара, па су се обичаји најдуже задржали у планинским крајевима.
Роми традиционално славе Ђурђевдан као један од највећих празника који симболише долазак пролећа. Празник је радости и весеља, а испуњен је и бројним обичајима.
Секу се врбе и онда се оне стављају на куће. Деца углавном долазе увече и скидају те венчиће. Венац украден са девојчине куће симболише то да онај који га украде једног дана може да постане њен будући муж.
