Na današnji dan 1995. nekoliko stotina hiljada nedužnog naroda ostalo je bez ognjišta, a nekoliko hiljada bez života, u operaciji koja je, ponovo, dokazala koliko čovek može pasti kao biće osećaja, razuma i savesti.
Totalitarna politika zaborava dešavanja iz Drugog svetskog rata, na prostorima NDH, omogućila je da na istom tom prostoru ponovo dođe do nezabeleženog egzodusa i monstruoznog čina oduzimanja osnovnih ljudskih prava hiljadama ljudi. Jedini razlog za tako nešto je bio – to što su Srbi.
Pedesetak godina trebalo je naslednicima NDH da ponovo pokažu svoje tumačenje otadžbine i istorije. Četiri najduže godine najvećeg istorijskog krvoprolića, Drugog svetskog rata, nisu bile dovoljne da se savlada duh i snaga Srbina, te je moralo biti nešto preduzeto da se ta nesalomivost dokrajči i ugasi.
Preko 70.000 nedužnih dečijih lica i hiljada nedužnih bića srpske nacionalnosti utišano je nasilničkim, jedinstvenim, načinom u logorima širom nekadašnje NDH. Šta god i koliko god istorija pamtila, tako nešto nije zabeleženo u celim njenim tokovima, od uspravljanja čoveka na dve noge pa sve do dana današnjeg.
Trebalo je vremena da se takvo delo obradi i civilizacijski procesuira, ali isto tako, trebalo je ta nedela utišati tako da se ne mogu procesuirati kognitivnim nabojima, trebalo je uspostaviti narativ da je to sve jedan ekstremni san, koji nikada ne može preći u realne sfere ljudskog dela. Upravo zahvaljujući takvoj poetici negiranja objektivnosti desila se „Oluja“, desio se najveći pogrom nekog naroda još od završetka onog Rata, u kojem je taj isti narod bio najveća žrtva.
Zločinačka operacija od pre 31 godinu oduzimala je, opet, kao i pre pola veka, nedužne živote na najpodmukliji način. Razum je opet poklekao pred ratnim izazovima, čovek je opet postao čoveku vuk, opet nedužni, među kojima i deca, stradali samo zato što su – Srbi.
Učiteljica života teče dalje, teče i nosi sa sobom neizvesne trenutke u kojima se nikada ne zna šta može čovek osmisliti i čime sve može razum biti zamračen, ali isto tako nosi i neprekidno sećanje, kakve god represije pokušale to sprečiti, da se desilo, da su Srbi likvidirani u cilju njihovog nestanka, sećanje kroz šta sve je prošao srpski narod u najdužem veku otkad je sveta.
Ista ta istorija, sa druge strane, pokazuje, da su se Srbi, vazdizali, svaki put posle svačijih tortura.
