На данашњи дан 1995. неколико стотина хиљада недужног народа остало је без огњишта, а неколико хиљада без живота, у операцији која је, поново, доказала колико човек може пасти као биће осећаја, разума и савести.
Тоталитарна политика заборава дешавања из Другог светског рата, на просторима НДХ, омогућила је да на истом том простору поново дође до незабележеног егзодуса и монструозног чина одузимања основних људских права хиљадама људи. Једини разлог за тако нешто је био – то што су Срби.
Педесетак година требало је наследницима НДХ да поново покажу своје тумачење отаџбине и историје. Четири најдуже године највећег историјског крвопролића, Другог светског рата, нису биле довољне да се савлада дух и снага Србина, те је морало бити нешто предузето да се та несаломивост докрајчи и угаси.
Преко 70.000 недужних дечијих лица и хиљада недужних бића српске националности утишано је насилничким, јединственим, начином у логорима широм некадашње НДХ. Шта год и колико год историја памтила, тако нешто није забележено у целим њеним токовима, од усправљања човека на две ноге па све до дана данашњег.
Требало је времена да се такво дело обради и цивилизацијски процесуира, али исто тако, требало је та недела утишати тако да се не могу процесуирати когнитивним набојима, требало је успоставити наратив да је то све један екстремни сан, који никада не може прећи у реалне сфере људског дела. Управо захваљујући таквој поетици негирања објективности десила се „Олуја“, десио се највећи погром неког народа још од завршетка оног Рата, у којем је тај исти народ био највећа жртва.
Злочиначка операција од пре 31 годину одузимала је, опет, као и пре пола века, недужне животе на најподмуклији начин. Разум је опет поклекао пред ратним изазовима, човек је опет постао човеку вук, опет недужни, међу којима и деца, страдали само зато што су – Срби.
Учитељица живота тече даље, тече и носи са собом неизвесне тренутке у којима се никада не зна шта може човек осмислити и чиме све може разум бити замрачен, али исто тако носи и непрекидно сећање, какве год репресије покушале то спречити, да се десило, да су Срби ликвидирани у циљу њиховог нестанка, сећање кроз шта све је прошао српски народ у најдужем веку откад је света.
Иста та историја, са друге стране, показује, да су се Срби, ваздизали, сваки пут после свачијих тортура.
