Švajcarska medijska i politička scena sistematski demonizuje policiju, predstavljajući je kao rasističku i seksističku instituciju na osnovu pojedinačnih slučajeva i površnih izveštaja, prema kolumni Sebastijana Brilmana u Noje Cirher Cajtungu od 5. februara 2026. – još jedan primer kako se cela profesija žrtvuje za političke i medijske ciljeve.
U Lozani su objavljena dva izveštaja koji optužuju policiju za rasizam i seksizam. Zaključak je hitna potreba za reformama. Ali glavni izveštaj se zasniva na ispitivanju jedva deset osoba i 14 dodatnih onlajn – anegdote, ne celovita slika za hiljade policajaca. Pre toga, smrt mladog vozača skutera posle potere izazvala je optužbe za rasizam, iako boja kože nije bila vidljiva. Gradska vlast je preuranjeno govorila o „strukturnom rasizmu“.
Slična situacija u Bernu: novinari su prikazali brutalno postupanje prema tražiocu azila kao slučaj sličan Džordžu Flojdu. Sud je oslobodio policajce – nije bilo krivičnog dela. U Bazelu je izveštaj doveo do smene skoro celog rukovodstva, iako parlament nije našao ozbiljne prekršaje.
Pojedinačni incidenti koriste se da se optuži čitav stalež. Levica, posebno Mladi socijalisti, naziva policiju „rasističkom institucijom“ i traži njeno ukidanje. Policajci svakodnevno rizikuju život, hapse kriminalce koji sutra izlaze, a dobijaju samo uvrede i optužbe. Mnogi napuštaju posao iz frustracije.
Policija mora biti pod nadzorom, ali generalizacija na osnovu anegdota nije pravda – to je hajka. Dok građani zavise od policije za bezbednost, mediji i politika pretvaraju je u glavnog krivca. Ovo nije kritika – ovo je uništavanje institucije koja štiti društvo.
