Милан Ракић је прогледао у Београду, последњег дана септембра, 1876. године. Преминуо је последњег дана јуна 1938. у Загребу.
Основну и средњу школу, гимназију, завршава у Београду. Правне студије у Паризу, где се упознао са најмодернијим књижевним и поетским струјањима Европе тог времена. Ноту модерне поезије пренео је у Србију, чији је представник остао до краја. Данас, уз Јована Дучића, представља темељ и срж поетског струјања у српској књижевности.
Објавио је: „Песме“ 1903, „Нове песме“ 1912, „Песме“ 1924, „Песме“ 1936. Постхумно су објављене „Песме“ 1947, „Песме“ 1952, те „Песме“ 1956.
Најдоминантнији осећај који израња читањем његове поезије јесте мисаони аспект, из којег струји лепота, љубав, патња, истина, отаџбина, правда, утеха.
Француски симболизам је најутицајнији у стварању такве књижевно-песничке поетике Милана Ракића.
Са друге стране, на плану родољубиве српске поезије, уз Алексу Шантића, највише и најдубље је певао о свом народу, његовој историји, нацији.
Песма „На Газиместану“ представља једну од најрепрезентативнијих поетских родољубивих изражаја овог великана српске књижевности.
