Katolički vernici 1. novembra obeležavaju praznik Svih svetih, dok je 2. novembar posvećen Dušnom danu, odnosno Danu mrtvih. Ovi dani predstavljaju vreme dubokog poštovanja, sećanja na pretke i molitve za duše preminulih, a prate ih brojni tradicionalni običaji koji su se vekovima održali i u našim krajevima.
Svi sveti (1. novembar) je posvećen svim proglašenim i neproglašenim svecima koji su svoj život posvetili hrišćanskoj veri. Dan se slavi u duhu zahvalnosti i nade.
Dan mrtvih ili Dušni dan (2. novembar) je posvećen sećanju na sve verne pokojnike. To je dan tišine, molitve za spasenje duša i izraza ljubavi prema onima koji više nisu sa nama.
U četvrtom veku, Dan svih svetih obeležavao se prve nedelje posle Uskrsa, a od osmog veka obeležavanje je preneto na 1. novembar. Dan svih svetih je državni praznik svih dominantno katoličkih zemalja.
U crkvama se održava služba za pokoj duše, a vernici odlaze na groblja. Dušni ili Dan mrtvih uveli su na kraju 11. veka francuski dominikanci. Papa Benedikt Petnaesti 1915. godine proširio ga je na celu Rimokatoličku crkvu.
U Vojvodini i drugim delovima naše zemlje gde žive katolički vernici, ovi praznici zauzimaju posebno mesto u porodičnom i društvenom životu.
Danima uoči praznika porodice temeljno čiste i uređuju grobove svojih milih. Tradicija nalaže da se na same praznike spomenici ukrase bogatim aranžmanima od hrizantema (koje se u narodu često nazivaju „svetlost” ili „jesenje ruže”) i upale velike sveće (lampioni). Ovaj običaj masovnog izlaska na groblja i paljenja sveća u večernjim satima stvara jedinstven, dostojanstven i svečan prizor.
Svi sveti su neradan dan u mnogim zemljama, a kod nas je običaj da se članovi porodice, koji često žive u različitim mestima, okupe oko zajedničke trpeze nakon posete groblju.
Na Dušni dan se u crkvama služe posebne rekvijemske mise (mise za pokojne). Veruje se da molitve živih pomažu dušama u čistilištu da pronađu svoj mir i pređu u raj.
U nekim mestima se i dalje zadržao stari običaj mešenja posebnog hleba ili kolača (često nazvanih „hleb za duše”), koji se u prošlosti delio sirotinji ispred crkve ili grobalja.
Za razliku od nekih drugih praznika, ovi dani protiču bez velike buke i veselja. U kućama i na ulicama vlada atmosfera mirnog sećanja, poštovanja i porodične bliskosti.
