Део архивске грађе Издавачког предузећа Матице српске које није издржало стечај изложен је ових дана у фоајеу установе.
У писму које је књижевник Меша Селимовић послао из Сарајева у Нови Сад, он у фебруару 1967. године пише Бошку Петровићу, уреднику Издавачког предузећа Матице српске, обавештава га да му шаље свој рад о Вуку (Караџићу), односно о нашем, како наводи, књижевном језику. „Ако Ти се не допадне, ником ништа, само ми врати рукопис; издавач ће се наћи”, пише му Селимовић.
Његов чувени роман „Дервиш и смрт” тек је био објављен, годину пре, па се аутор у том писму интересује за утисак Петровића о „Дервишу” и тражи да му га овај саопшти на Стеријином позорју. Писмо које почиње са „Драги Бошко”, завршава се поздравом за њега и његову „симпатичну супругу као и силног сина”, уз потпис: Меша.
Наслов те књиге гласи „За и против Вука”, једне од најимпозантнијих и најдалекосежнијих студијско-уметничких творевина наше културне традиције. Оно је уједно и једно у дугом низу књижевних дела која су објављена у богатој делатности некадашњег Издавачког предузећа Матице српске. Предузеће је постојало у Новом Саду у периоду после Другог светског рата, имало је и трговачку мрежу и књижару, али је на крају отишло у стечај 2007. године.
Међутим, остале су иза њега књиге, рукописи, каталози и друга архивска грађа која је у Рукописном одељењу Матице српске почела детаљније да се сређује. Део те архиве изнет је ових дана на изложбу под називом „Издавачко предузеће Матице српске” (ИП). Изложбу је у фоајеу установе приредила Јана Богдановић, архивисткиња која потписује и пратећи каталог.
Поред одабраних књига из едиција ИП, архивских фотографија, рецензија, новинских приказа и друге документације, изложба доноси пред публику и поменута писма Меше Селимовића. Ту је и једно писмо Иве Андрића, откуцано на машини јуна 1961, у којем тада будући нобеловац пише Александру Тишми да му шаље рукопис за два есеја о Гоји, шпанском сликару. Изложено је и писмо Тишми од Милана Кашанина, који издавача пита за судбину његове књиге „Сусрети и писма”. А уз рецензију Борислава Михајловића Михиза на „Песме” Десанке Максимовић стоји и фотографија насмејане књижевнице…
„Издавачко предузеће Матице српске је једна велика и лепа, мудро започета и принудно довршена прича у двовековној и замамној историји најстарије српске културне установе. Нуклеус ИП Матице српске је у самим оснивачким идејама и поставкама установе”, казао је Матичин председник проф. др Драган Станић, отварајући изложбу.
У читавој историји Матице српске, како је професор истакао, период постојања ИП, од 1952. до 2007. године, јесте период када се Матица најпотпуније и најбурније бавила издавачком делатношћу.
„У својих 55 година трајања, што представља нешто више од четвртине укупног живота Матице српске, Издавачко предузеће се афирмисало као одиста моћан део свеукупног креативног погона наше установе, а број књига објављених током једне календарске године далеко надмашује оне периоде када Издавачко предузеће није било”, казао је Станић.
